 |
Kada je 14. oktobra 1892. godine ulicama
Beograda krenuo prvi tramvaj sa konjskom vučom niko nije ni
slutio kakva je budućnost ovog najrasprostranjenijeg sistema
javnog prevoza. Grad od oko 60.000 stanovnika, koji je polako
počeo da poprima evropski imidž, jedan je od prvih u svetu
koji je shvatio značaj razvoja javnog prevoza. Tramvaj je
brzo pokazao svoje prednosti i već 1904 godine je počela njegova
elektrifikacija. Sistem se postepeno razvijao i već 20 godina
nakon uvođenja tramvaja 1912. godine prevezeno je oko 7,5
miliona putnika. Naravno ubrzani razvoj Beograda, naročito
posle završetka Prvog svetskog rata zahtevao je i razvoj drugih
sistema tako da je i autobuski saobraćaj počeo intenzivno
da se razvija u drugoj i trećoj deceniji dvadesetog veka.
Omnibusi grada Beograda koji podsećaju na današnje turističke
autobuse za razgledanje grada obeležili su period između dva
rata. Nakon završetka Drugog svetskog rata kada Beograd počinje
da podseća na prave metropole ukazala se potreba za ozbiljnijom
reorganizacijom čitavog transportnog sistema. Iako tramvaj,
trolejbus i autobus nastavljaju da se razvijaju, mada ponekad
nezavisno i nekonzitentno, već u prvim vizionarskim planovima
50-ih godina počinje da se razmišlja i o metrou kao budućem
glavnom sistemu prevoza u Beogradu. Međutim, nedostatak političke
volje različiti pogledi stručnjaka na prioritete u saobraćaju
i na rešenja za masovni prevoz turbulentnost političke situacije,
nedoslednost urbosaobraćajne politike, ekonomski razlozi,
sve su to činjenice koje su obeležile tridesetogodišnje napore
da se u Beogradu krene sa izgradnjom kapacitetnog šinskog
sistema. Smenjivali su se projekti modernizovanih tramvaja,
klasičnog tramvaja, klasičnog metroa i lakog šinskog prevoza.
Sva rešenja su imala svoje dobre i loše strane, ali zajednička
karakteristika svakog od njih je ta da ni jedan nije počeo
da se gradi.
|
|
|
